Obućarstvo – tradicionalni zanat izrade obuće
Obućarstvo je tradicionalni zanat izrade obuće koji je danas u velikoj meri istisnula industrijska proizvodnja i kineska roba koja se na tržištu nudi mnogo jeftinije od ručne izrađene obuće. Izrađuju se najrazličitiji modeli cipela, čizmi, sandala, klompi i mokasina od kože, drveta, gume i plastike. Obućarski kalupi na kojima su izrađivane cipele bili su železni ili drveni. Najstariji zanatalija iz Struge Jone Klenko, nekada poznati majstor u struškoj čaršiji žali za danima kada su se cenili zanat i kvalitet. On kaže da zanatlija mora da bude, pre svega, pošten i da radi kvalitetno kako bi imao mušterije. Ova profesija, koju smatra umetnošću, je za njega najveća strast u životu.
„Počeo sam da učim zanat od svog oca još kao dečak. On je u Francuskoj naučio da pravi pletene sandale od kože, zatim je u Beogradu radio kao obućar i pravio samo ženske sandale. Godine 1938. odveo je i nas, ali smo pred rat morali da pobegnemo i da se vratimo u Strugu. Radili smo zajedno. Bilo je teško u početku, jer je obućar morao da nabavi kožu, đon i sav ostali materijal, zatim da osmisli mustru, odnosno model, a najvažnije je bilo da zanatlija kao što je obućar bude pošten, jer ako nije neće biti ni mušterija. Danas je poštenje nestalo“, priča Klenko.
Devedesetogodišnji zanatlija više ne izrađuje cipele i tašne, ali svakog dana odlazi u svoju radionicu koja je u njegovoj kući. Zanat za koji kaže da je veoma težak nasledio je od svog oca, ali se tokom vremena i potreba ljudi prilagođavao savremenim tokovima. Radionicu u kojoj je radio želi da ostavi kao uspomenu da se vidi kako se radilo u prošlosti. Žali što zanatstvo izumire i što nema naslednika jer su mu se deca školovala i odabrala bolje plaćene profesije, a nema ni kalfe koji žele da nauče zanat obućara.
„Žalosno je što zanati odumiru. I sada kada govorim o tome, teško mi je. Prošao sam celu Jugoslaviju da naučim više, a danas niko nije zainteresovan. Išao sam i da nabavim alat. Teško mi je što ne može više da se uči ovaj zanat. Nema ni učenika koji će učiti, niti majstora koji će ih naučiti. Obućarski zanat je teži od bilo kog fakulteta“ potencira majstor Klenko. Ranije je bilo mnogo majstora obućara, danas ih više nema. Ostali su samo krpači, oni koji popravljaju obuću, ali i njihov broj je sve manji i manji. Majstora koji ručno izrađuju razne modele obuće, više nema.
Klenko kaže da je ranije interes za ručno rađenu obuću bio ogorman. Ne samo Stružani i Ohriđani već su i turisti želeli da nose unikatne cipele za čiju izradu je bilo potrebno puno vremena. Žene su ranije više cenile ručno rađenu obuću i češće su nosile potpetice, dok ih sada mladi retko nose osim u nekim svečanim prilikama. Ukoliko bi mušterije primetile neki nedostatak na cipelama, odmah bi ih donosili kako bi se to otklonilo, cenili su obuću i ona je mora da bude kvalitetno izrađena, dodaje Stružanin.
Danas je u modi sve što je jevtino i nekvalitetno, dok ono što ima vrednost i što je kvalitetno urađeno i sa puno ljubavi i umeća, nije u modi. Njegova radionica, u kojoj i dan danas pronalazi svoj mir i spokoj, liči na muzej. U njoj se čuvaju vredni alati, fotografije, tašne, cipele, suveniri i drugi predmeti koje je ručno izrađivao kao i mašine na kojima je radio. Jedna je iz 1926. godine i na njoj stoji natpis „uspomena iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nije na prodaju!“. Iako je već odavno u zasluženoj penziji, vreme popunjava popravljajući tašne, cipele i kaiševe.
„Radim samo popravke. Ništa novo nisam radio od 1995. godine. Sve je ovo tada rađeno i tako stoji. Tašne danas donose na popravku iz svih prodavnica i butika. To me održava. Ispunjava me pomisao da ću danas nešto da radim i ponosan sam na to“, kaže Jone Klenko, zanatlija iz Struge.
Najstariji struški zanatlija kaže da je potrebna strategija i briga od strane države za pomoć starim zanatima. Sa velikom nostalgijom seća se vremena kada su zanatske radnje i veliki majstori svog zanata bili elita ovog društva, a ujedno i oni koji su punili državni i opštinski budžet. Ogroman broj cipela i tašni koje je svojim veštim rukama izradio Stružanin Jone Klenko svedoče o jednom drugačijem vremenu kada se zanat u struškoj čaršiji cenio i vrednovao.